Neko pseudo fantastičan

Podstaknuta jučerašnjim trčanjem razmišljam šta ono suštinski za mene predstavlja budući da trčala 5, 15 ili 20km uopšte ne sećam rute kojom idem, osim ako se ne desi nešto upečatljivo što rodi u meni iskru iz koje se kasnije razviju razmišljanja i pitanja…

Pre odlaska na asfalt (iako nije najbolji drug trkačima, ja ga nekako „najvolijem“) bivala sam u raznim raspoloženjima – srećna, nasmejana, sa suzama u očima, ozbiljna, na ivici nervnog sloma, tužnjikava… i sva ta osećanja bila su u meni nekih 300-500m, nakon čega usledi nešto što se zove ZEN. Gledam u nebo, Sunce koje izlazi, ptice koje lete, barice i tumačim njihove oblike, kapi kiše, lišće, zavese na prozorima (ima tu svega za videti)… Da trčim svesna sam tek kada me neko pozdravi uz reči podrške i aplauz, proleti kolima po bari i totalno me okupa, udari ramenom u mimotrču, zasvira da se sklonim… ali to traje nekoliko sekundi i onda nastavim po svom… Čak se i muzike koju slušam ne sećam, doduše Try i Like a virgin uvek „čujem“…ostale i ne baš… Da sam živa znam samo kad zavibrira moj Garmin da me upozori da sam prebrza ili prespora spram planirano unetog treninga…

Elem, trčeći svoju omiljenu rutu duž Bežanije, Savskog keja i NBG blokova, posmatrala sam ovog puta ljude koji mi idu u susret… njihova lica pomalo mračna, zabrinuta, u nekakvom grču… dok su dečija onako bezbrižna, nasmejana, radosna… i upitah se, gde to prestaje naša potreba da se smejemo i verujemo u bolje sutra??? Ma kakvi sutra, u bolje danas!

Toliko je ljudi koji izgube sve pa idalje osmeh krasi njihova lica, ne prestaju da se bore. Nema osobe bez briga, nedaća, ožiljaka… samo je na nama kako ćemo da primamo udarce i da li smo spremni da trčimo tu trku zvanu Život.

Koliko je samo onih nesrećnih plemena u Africi, gladnih, pregladnih, bez ičega… a ipak se raduju skupa u svojoj komuni, nesebično dele sve šta imaju, a u biti nemaju ništa… Tako se pitam jesmo li MI možda TI koji su uskraćeni za istinski osećaj radosti i sreće? Danas se ljudi klasifikuju po onome šta rade, koliko zarađuju, koji automobil voze, imaju li iPhone, gde izlaze, šta oblače, jesu li fit ili ne… i onda se u takvim poremećenim sistemima vrednosti javljaju pseudo odnosi – prijateljski, ljubavni, svejedno je…

Kome je danas važno kakva je vaša bit? Kome je danas važno da li se čupate iz možda najgore noćne more i želi da bude uz vas, samo eto da zagrli?

Ne, ljudi pobegnu. Ne trude se. Ne žele. Jer, na uglu je neko drugi, onaj pseudo fanstastičan.

TUGA, zar ne?!

Ne okrećite leđa prijateljima i porodici.

Ne zatvarajte oči pred bolesnima.

Ne dokazujte svoju moć nad nemoćnima.

Zagrlite.

Gledajte ljude direktno u oči.

Osmehnite se.

Nije teško.

Prija.

Jer… sreća je jedina stvar koja se umnožava kada se deli!

A trčanje… šta ono za mene predstavlja? Možda najbolju stvar koja mi se do sada desila u životu… Ne zbog trka, pređenih kilometara, već divnih ljudi koje sam tamo upoznala, ali najviše zbog toga što me uvek iznova motiviše da: budem najbolja verzija sebe, nema predaje i ne postoji nemoguće.

Dragana Dišić

Preuzeto sa: https://draganitta.wordpress.com/2015/03/16/neko-pseudo-fantastican/