Priče jedne blagajnice

Radim kao blagajnica u jednoj velikoj trgovini u glavnome gradu. Trgovina je ogromna, a prodaje gotovo sve. Od igle do lokomotive. Ne prodajemo jedino pristojnost i fine manire.

Trgovina ima 13 blagajni, a ja sam, već pogađate, trinaesta blagajnica, koja je odlučila da više neće šutjeti.

Papir trpi sve, pa može i priče jedne blagajnice iz prve ruke.

Znate ono kad ste si skroz jako važni jer ste upravo dobili regres, ili povrat poreza, ili otišli na nove nokte i totalno ste si najs i kul i nitko nije ko’ vi? Al nemate prijatelja, nemate s kim niti na kavu jer vas nitko ne voli a i nitko vas nije dugo volio pa ste jako isfrustrirani i nadrkani jer niste dobili onu važnu vitaminsku bombu u obliku sexa?

A onda dođete u trgovinu pokazati svu svoju super moć i preeeejebenu nadmoć i konačno se izdrkati na nekog da barem na sekundu osjetite to blaženo olakšanje. Jer, na sigurnom ste teritoriju. Znate da nećete dobiti batina od blagajnice ma što god da joj rekli. Blagajnica vam ne smije ništa. Iako znate da ste dobrano zaslužili, ako ništa drugo, bar dva- tri preodgojna šamarčića.

A vi baš hoćete pokazati sebi i blagajnici da ste neko i nešto, pa makar vam to bilo zadnje u životu.

I tako puni sebe, dolazite k meni na blagajnu baš kao ovaj tip danas:

- Jel’ znaš ti ko’ sam ja?! Rokće on ko’ svinja pred klanje.

Tu poznatu hrvatsku rečenicu kad čujem, doslovno mi se kosa na glavi počne dizati. Jer, znam to pitanje, ali ne znam odgovor.

- Nećeš mi ti kurvo bosanska, nastavlja on u revijalnom tonu sada još i glasnije tako da se i do pekare čuje, iliti što bi kod njega u selu rekli – dere se ko neodgojena stoka

- Ko’ zna iz koje si pripizdine došla govoriti meni, invalidu domovinskog rata, da ja trebam pivu stavit’ na blagajnu. Baš eto neću!

- Ne morate „gospodine“, pozvat ću osiguranje, pa će oni vašu robu staviti na blagajničku traku – odgovaram mirno, ko’ da sam popila minimalno tri Normabela od 5 mg. s Jackie kolom.

- Zovi koga oš, droljo četnička, vidjet ćeš ti kad završiš s poslom, ja ću te dočekati i zaklati – prijeti se on kao da je upravo osvojio ovu trgovinu, a ne kao da je zadnje ljudsko smeće koje od nezaslužene mirovine kupuje pivo na akciji od 2,99 kn.

Pravi heroji i ratnici se ne hvale ratom. I svojim dijelovima tijela koje su dali za domovinu. Ne vrijeđaju blagajnicu koja radi za minimalac. Ne vrijeđaju nikoga.

Pravi heroji ne mašu invalidskim kartonom pred ničijim nosom.

Pravi heroji ovom zemljom hodaju pognute glave i šute jer su šupci kao što je ovaj gore iz teksta, za par sto eura kupio invalidninu, borio se u ratu preko TV-a iz Njemačke i sad od muke ne zna što će pa se izdrkava na blagajnicu.

Pravi heroji se zbog ovakvih srame što su heroji. Pravi heroji nakon rata dobili su samo zahvalnicu. Pravi heroji nisu dobili velike penzije, otpremnine, aute, povlaštene registracije za taj isti auto, vikendice i stanove, plaćena ljetovanja, zimovanja. I ne, pravi heroji nisu svoju djecu upisivali u škole preko povlaštenih uvjeta, niti su tražili da im djeca imaju povlaštene pripreme za maturu.

Pravi heroji puni su ratnih priča koje nikome ne pričaju, a groblja su puna onih o kojima je ta ista priča.

Pravi heroj bi ovom ratnom vojnom invalidu koji se izdrkava na blagajnicu polomio jezik i barem jednu ruku. Čisto da osjetiti prave beneficije svojeg invaliditeta.

Pravi heroji ne hodaju po dućanima i ne viču da su prije 30 godina bili na ratištu.

Pravi heroji brane slabije i nemoćne.

Pravi heroji postoje, al očito ne zalaze u ovu moju trgovinu i ne dolaze k meni na blagajnu.

Al’ ako slučajno vidite kojeg heroja, pošaljite ga na 13-u blagajnu, imam mu nešto važno za ispričati.

Trinaesta blagajnica